ДУМУЗИЈЕВА СЕНКА

Мр Наташа Тучев

• приче
• посада
  
• дарови
• вијон
• филозофија паланке
• душанов законик
• поезија
• поезија посаде
• светска поезија
  
• избор књиге
• преведи и покажи
• похвала лудости I
• похвала лудости II
• поздрав Томи Мору
  
• предложи сајт
• линкови
  
• контакт и донатори

Један од најстаријих забележених митова у којем се појављује мотив сенке јесте сумерска приповест о Инани и Думузију. Она је заправо део опсежнијег епа о силаску небеске богиње Инане у подземни свет, где је заробљава њена сестра, богиња подземља Ерешкигал. На земљи тада наступа суша, биљке и животиње копне и тло постаје јалово, па Ерешкигал коначно пристаје да пусти Инану, али под условом да она пронађе некога ко ће боравити у подземном свету уместо ње.

Небесница се тако упућује ка градовима у којима владају њени љубавници, сумерски краљеви. Сваки од краљева, угледавши Инану како пристиже праћена хордом подземних демона, облачи кошуљу од кострети и простире се у прашину испред градских вратница; једино млади краљ Урука, Думузи, уместо да искаже поштовање богињи, приређује обилну гозбу и напије се.

Сазнавши за Думузијеву дрскост, Инана се расрди и наређује демонима да га ухвате и однесу у подземни свет. Думузи напушта град и сакрива се. Само двоје људи знају за његово скровиште: његова сестра Гештин-ана и један њихов сапутник, чије име мит не помиње. Обоје се заклињу да ће чувати тајну; међутим, тајанствени незнанац крши заклетву и показује пут демонима, који коначно стижу бегунца и предају га у руке владарки подземља.

Прича се овде ипак не завршава: Инана воли Думузија, и након што ју је бес прошао, она га проналази у загробном свету и својим сланим сузама враћа у живот. Инана и Ерешкигал на крају се договоре да Думузи шест месеци годишње проводи са богињом подземља, а других шест са њеном сестром, богињом неба.I

Коментаришући овај мит, антрополог К. Хофман психолошки тумачи фигуру безименог, неверног сапутника који младог краља потказује богињи и закључује да он представља Думузијеву сенку:

... бекство није нарочито добар избор, поготово када се (...) сапутник (Думузијева Сенка, у Јунговој психологији: негативна страна његове личности) спрема да га изда. Можда би савремени јунговски психоаналитичар посаветовао особу у оваквој ситуацији да не покушава да бежи, већ да прихвати неминовну трансформацију, уз сазнање да ће му она омогућити ширење свести у новом, и суштински потребном правцу, иако га испрва испуњава ужасом.II

Да би се разјаснило шта Хофман подразумева под "трансформацијом" и "ширењем свести", потребно је најпре нешто рећи о културном и духовном миљеу у којем је овај мит настао. Думузи је делом историјска а делом митска личност: у сумерској Књизи краљева, наводи се да је он био владар Урука непосредно пре Гилгамеша, што смешта његову владавину у период око 2500. године пре нове ере.III У сумерском пантеону, међутим, Думузи је божанство, син и љубавник Велике Богиње, која оличава вечите стваралачко-рушилачке токове у природи, као и човекову унутрашњу, емотивну и нагонску природу, ирационалне пориве и инстинктивне темеље психе. Ове праисконске силе у миту су представљене у ликовима богиња-сестара Инане и Ерешкигал. Богиња се, међутим, у сумерској митологији јавља и под другим именима, као на овом цилиндричном печату на Слици 1, где је Думузи супружник Гуле Бау, господарице Дрвета живота.IV

Слика 1.
 

Међутим, духовне представе сумерске културе (као и многих других култура Бронзаног доба) нису изражене само у људским ликовима. Коментаришући митске мотиве у ликовној уметности овог раздобља (као што је, рецимо, слика Думузија и Гуле Бау), Џозеф Кампбел указује да је за њих карактеристичан такозвани "јединствени полиморфни принцип": другим речима, ова дела изражавају веровање у божанство које прожима све облике живота, и може свима њима бити симболично приказано:

…бог (...) се може истовремено појавити у једном или више обличја: антропоморфном, животињском, биљном, небеском, или елементарном; у овом случају, рецимо, ти облици су: човек, змија, дрво, месец (...) - при чему их све треба схватити као аспекте јединственог полиморфног принципа, који сви они симболишу, а који их ипак све надилази.v

 На унутрашњем плану, "јединствени полиморфни принцип" имплицира целовитост психе, коју древни човек прихвата у свим аспектима, не отуђујући и не потискујући ни један њен део. Антропоморфни, животињски и други сликовни прикази такође се могу тумачити и као представе које он има о разнородним аспектима сопствене душе. Указујући им свима поштовање и налазећи свима место у оквиру митског система који је осмислио, он захваљујући оваквом духовном ставу успешно комуницира са својим унутрашњим бићем и придружује му смисао и значење.vi

 ***

У миту је Думузи представљен као краљ, не само зато што то одговара историјским чињеницама, већ и због симболичног значења те улоге. Психолог Мари-Луиз фон Франс пише да у митовима и народним предањима краљ представља концепцију јаства која је доминантна за одређену заједницу:

 Краљ није јаство, већ свесно формулисан симбол тог архетипа. Краљ наше цивилизације је Христ, он је симбол јаства, он је специфично формулисан аспект јаства који влада нашом цивилизацијом, Краљ Краљева, садржај који доминира. Рекла бих да је Буда формулисани аспект симбола јаства у будистичкој цивилизацији.  Дакле, краљ није архетип јаства већ симбол за јаство, који је постао цетрална доминантна репрезентација у датој цивилизацији.vii

 У том смислу, краљ Думузи представља симбол за виђење јаства карактеристично за сумерску културу Бронзаног доба; он осликава свесни став те заједнице и епохе. Слично тумачење износи и Кампбел када Думузија назива инкарнацијом бића, отелотвореним и очовеченим божанством.

 У том смислу, краљ Думузи представља симбол за виђење јаства карактеристично за сумерску културу Бронзаног доба; он осликава свесни став те заједнице и епохе. Слично тумачење износи и Кампбел када Думузија назива инкарнацијом бића, отелотвореним и очовеченим божанством.

 Веома је важно што Думузи, као краљ, бог или колективна представа о човеку уопште, на слици има круну са роговима која алудира на месец.viii Месец је сфера на којој заједно обитавају, и нису оштро одељени, светлост и тама. Стога се лунарни симболизам везује за виђење стварности које не црта оштре границе ни међу другим супротностима са којима се људско искуство сусреће - као што су, на пример, мушкарац и жена, живот и смрт, креативне и деструктивне природне силе – већ их све поима просто као аспекте заједничког ентитета живота. Основна поставка "лунарног" погледа на свет, према Кампбеловим речима, јесте не-дуалност. Ни у бинарном пару субјекат-објекат не постоји јасно разграничење: човек-трагалац и свеколики живи свет који он тежи да спозна доживљавају се само као различите трансформације једне, свеобухватне мистерије бића. Као што свест о целовитости чува на спољашњем плану, архајски човек је чува и на унутрашњем: јаство је такође попут лунарне сфере на којој светлост свесног ума није оштро одељена од таме ирационалног и нагонског.ix

 ***

Слично виђење јаства и стварности уопште заступале су и друге цивилизације Бронзаног доба, широм Европе и Блиског истока, чији је заједнички именитељ земљорадња као основа опстанка и најважнији облик делатности. Везаност судбине човека и судбине његових усева за хранитељицу Земљу, њену плодност и вечито циклично кретање, условили су поглед на свет који Кампбел назива "органским" и "не-херојским"x: човек Бронзаног доба не тежи да се са природом надјачава, већ је путем митске имагинације представља као целину у којој и он има своје место. Безмало у свим овим митологијама јавља се култ лика који је пандан Думузију, има индентичну улогу женика Богиње природе, и представља концепцију јаства доминантну за свест овог доба.

 Чини се да прича о Инани и Думузију алудира на историјски тренутак када се ова концепција пресудно мења. Најстарији записи мита датирају са преласка из трећег у други миленијум пре нове ере, негде између две значајне владавине у Месопотамији: Саргона (око 2350 г. п.н.е.) и Хамурабија (око 1728-1676 г. п.н.е.). Оба ова владара, како указује Кампбел, припадају народима дошљака из сиријско-арапских пустиња, који нису земљоделци, већ номади и ратници, чија митска традиција је превасходно патријархална и одражава врло другачији поглед на свет. Сличан уплив патријархалних култова претрпеле су и друге културе Блиског истока и Европе с краја Бронзаног и почетком Гвозденог доба. За разлику од матријархалних митологија, чије је главно начело органска повезаност човека и његовог окружења, као и свесне и несвесне психе, патријархални митови истичу индивидуалност и слободну вољу човека који се супротставља иманентној вољи прамајке природеxi. На унутрашњем плану, то истовремено имплицира тежњу его-свестиxii да се дисоцира од целовитости јаства.

 Могуће је да Думузијев hybris и култна увреда коју у миту наноси богињи Инани драматизују управо ово одвајање. Полазећи од становишта да је овај мит у неку руку парабола о човеку као владару над сопственом психом, Хофман пише:

 У дубљем психолошком смислу, фигура владара представља истакнуту улогу и пуномоћје дато унутрашњем језгру личности, које Јунг у својим списима назива Јаством. У сновима, можемо видети себе у улози краља, и то не треба одбацити просто као одраз потиснутих жеља. У извесном смислу, свако од нас, ако је у стању да функционише из Јаства, може са ауторитетом и одговорношћу да влада сопственом психом. Ликови краљева и краљица у сновима стога представљају наше прирођено право на лично пуномоћје и позивају нас да то право искористимо. Међутим, такав lése majesté носи собом и опасност (...) од hybrisa ако покушавамо да доминирамо психом са становишта свесног ега, а још више ако ту тежњу за доминацијом пројектујемо споља на друге.xiii

 Владати психом из средишњег језгра јаства или са уског становишта изоловане его-свести није исто, и у томе лежи Думузијева трагична грешка. Стога је неминовно да се у миту јави сенка, лик тајанственог Думузијевог сапутника, попут двојника са мрачне стране лунарне сфере.xiv Симболично, његов наизглед издајнички чин заправо има за циљ да подрије дисоцирану его-свест, и кроз застрашујућу трансформацију поново доведе Думузија у везу са целином од које се отргао.

 Познији митови сумерске културе, међутим, указују да је временом дошло до потпуне превласти патријархалних култова. Културне и духовне промене можда се најјасније огледају у чињеници да прослава Нове Године, која је у Бронзано доба традиционално обележавана оплакивањем Думузија и његовим испраћајем у подземни свет, у каснијем раздобљу у Месопотамији почиње да се обележава ратном победом патријархалног бога Мардука над богињом Тијамат, мајком свеколиког живота и оличењем праисконских мистерија душеxv. Мардук је шампион новог, херојског принципа, који у овој дисоцијацији више не препознаје опасност, и више се не либи да дисоцирану его-свест устоличи као арогантног и кратковидног владара над психом. Краљ, као оличење доминантне концепције јаства, више се не поистовећује са лунарним богом Думузијем, већ са Мардуком, чије име значи "син сунца". О овом митском преврату Кампбел пише:

... небеска сфера са којом се монарх сада повезује више није сребрнасти месец, који умире и поново се рађа и представља светлост, али такође и таму, већ златно сунце, чији је бљесак вечан и пред чијим сјајем узмичу сенке, демони, непријатељи и све недоумице. (...) Док је претходна митологија подржавала равнодушност према модалитетима времена и поистовећивање са свеприсутном, не-дуалном мистеријом бића, нова има за циљ управо супротно: да промовише акцију на временском плану, где су субјекат и објекат заиста двоје, раздвојени и различити - А није Б, баш као што ни смрт није живот, врлина није грех, а убица није убијени. Све је тако просто, сунчано и једнозначно.xvi

 Овај човеков пад у дуалност, до кога је дошло широм Европе и Блиског Истока на преласку из Бронзаног у Гвоздено добаxvii, остао је обележје западне духовности, цивилизације и индивидуалне и колективне психе све до данас. Процес који Кампбел назива "соларизацијом", разрада и развој соларне митологије кроз векове, у психолошком смислу је процес све израженијег одвајања его-свести од тоталности јаства.xviii Могло би се закључити да је утолико израженија и човекова потенцијално разорна сенка: светлост сунца, и дословце и симболично (као принцип рационалног, свесног ума), јесте оно што узрокује настанак сенке. У психичкој структури данашњег човека, сенка може играти исту узнемирујућу, и за его-свест поражавајућу улогу, као и у миту о Думузију. Међутим, не треба заборавити да је крајњи исход Думузијевог сучељавања са сенком његово помирење са светом и свеприсутним божанством од кога се у заблуди одвојио.